Bosna i Hercegovina je model „Jugoslavije u malom“, uprkos tome što je prošla kroz najbrutalniji oružani sukob od Drugog svetskog rata naovamo, očigledno je da je multikulturalizam u toj zemlji i nakon toga, mada prožet sada stravičnim sećanjima rata, najmanje tri nivoa iznad zapadnjačkog multikulturalizma Sećam se da mi je jedan boravak u Oslu raspršio svaku sumnju u to da balkanski narodi imaju monopol nad međunacionalnim i međuetničkim trvenjima u skorijoj prošlosti. U razgovoru sa jednim Šveđaninom, koga sam upitao šta radi u Norveškoj, ostao sam poprilično začuđen odgovorom. Rekao mi je najpre da je došao tu da radi većih nadnica, a onda i da, uprkos tome što Norveška bolje stoji ekonomski, zna da bi Švedska mogla “očas posla da pokori norveške barbare, ponovo“. Drugi put, sličnu netrpeljivost osetio sam u belgijskoj i evropskoj prestonici, Briselu. Zanimao sam se za odnos flamanskog i francuskog jezika, na šta mi je jedan Valonac, naravno vrlo odmereno ali ipak odsečno, odgovorio da ne postoji tako nešto kao što je flamanski jezik i da je to dijalekat holanskog. Isprva, praveći se da u potpunosti razumem, klimnuo sam glavom i rekao da mi je diskurs odveć poznat, uzimajući u obzir region iz kog dolazim. Ipak, kada je drugoj strani postalo jasno da poređenje izvodim u odnosu na balkanski kontekst, sagovornici su se našli uvređeni, te su brže bolje požurili da objasne kako se isti fenomen u dva navedena slučaja, nikako ne može porediti jer je Balkan ipak nešto drugo. Uprkos tome što je svako od tih društava prožeto identitetskim sukobima, nikom nije lako čuti da oni ne eskaliraju zbog ekonomskog nazovi-blagostanja i da svako od tih društava od sukoba većih razmera deli možda, još samo jedna velika svetska ekonomska kriza. Uzimajući u obzir cikličnost istorijskog procesa kapitalizma, kao i sve manje vremenske intervale između dva silazna trenda akumulacije kapitala i sveukupne produkcije, sva je prilika da će brže nego što iko zamišlja, identitetska trvenja u “civilizovanom“ svetu biti na novom ispitu. Ne mogu reći da sam stoprocentno siguran u to, jesam li nakon toga emirijski potvrđenog stava, koji mi nalaže da se gadim sverprožimajućeg fenomena auto–rasizma na Balkanu, doživeo olakšanje ili satisfakciju. Sa druge strane, siguran sam u to da sam od tada počeo da razvijam jednu novu perspektivu iz koje multikulturalizam više ne vidim kao tekovinu zapadne demokratije koju sam joj oduvek priznavao i za koju nisam imao mnogo toga suštinskog za osporiti. Moj se stav sada u mnogo većoj meri poklapa sa Žižekovim, koji kritikujući toleranciju kao esencu zapadnog tipa multikulturalizma, sve žešće napada i sam koncept multikulturalizma. U Žižekovom tumačenju, tolerancija nije nešto što bi trebalo biti u središtu suživota dveju, uslovno rečeno različitih skupina i to upravo zbog toga što primena njenih načela ne odlazi dalje od dopuštanja drugom da živi, ali bez prevelike ili sa gotovo nikakvom željom da taj suživot prožima svakodnevicu obe skupine (tolerancija da, ali sa pristojne distance). Baš poput načela neoklasične (ekonomske) varijante liberalizma, jedini zakoni koji među različitostima vladaju jesu oni tržišni, pa je stoga izlišno govoriti o bilo kakvom sentimentisanju, zbližavanju ili uživanju u različitosti. BRIŠE SE I SEĆANJE NA JUGOSLAVIJU Ipak, ono gde Žižek kao, ponekad realista ne odlazi, a ono gde sa druge strane, primera radi, često odlazi Boris Buden, tiče se apostrofiranja jugoslovenskog multikulturalizma kao primera za “netržišni“ odnos dveju ili više etničkih, nacionalnih ili religijskih skupina. Danas je od Jugoslavije malo toga ostalo, uglavnom sećanje, pa se čak stremi ka tome da se i ono izbriše. Ipak, model i dalje možemo pronaći u “Jugoslaviji u malom“, u Bosni i Hercegovini. Uprkos tome što je zemlja prošla kroz najbrutalniji oružani sukob od Drugog svetskog rata naovamo, očigledno je da je multikulturalizam u toj zemlji i nakon toga, mada prožet sada stravičnim sećanjima rata, najmanje tri nivoa iznad zapadnjačkog multikulturalizma. Otuda mislim da je, kada je Džon Stjuart Mil rekao da predstavničke demokratije vestminsterskog tipa ne mogu funkcionisati u uslovima multikulturalne političke zajednice, on zapravo i mislio da onaj tip multikulturalnosti koji je baštinjen u socijalističkoj Jugoslaviji, pre nego li na onaj kojim se danas (lažno) diči Zapadna Evropa. U suprotnom, neko bi već izašao sa tvrdnjom da Mil nije bio u pravu, jer nominalno, multikulturalizam “savršeno“ funkcioniše u predstavničkim demokratijama širom Zapadne Evrope. Naravno, ta tolerancija na kojoj sve počiva, kako to voli da kaže Žižek, počinje i završava se odsutnošću želje za tim da različitost Drugog, na bilo koji način ugrozi našu privatnu sferu.